Младост је тихо нестала на последњој станици, Јесен живота на вратима стоји, Остало је сећање на пожутелој слици, Једног прохујалог времена, које више не постоји… […]
Није га плашио тмуран осећај хладне зиме, Која је продирала дубоко, стварајући осећај бола, Ни голо дрвеће, најављујући тиху смрт природе тиме, Кроз облаке је ходила […]
Гледаш ме док стојим уплашено, са очима препуним злобе, Негде дубоко у себи знам, баш те брига, Пружао сам ти руку попут дављеника, до слободе, Негде […]
Заувек остајемо гладни пажње, љубави, Остајемо пријатељи властитим сенкама, Ко ће од зле судбине да нас спаси, избави, Туђа имена, са туђим лозинкама… Свако нас […]