Јесен живота…

Једној жени…
29. децембар 2017.
Волим те…
4. јануар 2018.

Младост је тихо нестала  на последњој станици,

Јесен живота на вратима стоји,

Остало је сећање на пожутелој слици,

Једног прохујалог времена, које више не постоји…

 

Прошлост је тако давна, више се нико и не сећа,

Садашњи дани попут реке теку,

Испред је тунел пун тамних сена, не види се свећа,

Колико још има, остаје питање у човеку…

 

Да ли да крене  даље, или да не мења ствари,

Без одговора остају речи из срца,

Да ли да се преда,  што се смеје,  утвари,

Капетан без брода, море без поморца…

 

Дан без Сунца, у коси се још једна седа појави,

Немири стари крећу у души,

Понекад је сан тако диван, не желим  да будем на јави,

Не враћају се више, лепи дани бивши…

 

Како бих волео да се пробудим у свету љубави,

Тамо где одбеже свака бол и тмина,

Ко ће да дође, да ме из овог стања избави,

Увек се појави нека непредвиђена стрмина…

Оставите одговор