Времена су тешка, навикнеш се на растајање,
Научиш се да се сећаш, попут сетног сусрета,
Запиташ се у себи, да ли пристајеш на посустајање,
У руци се, попут неке авети, појави цигарета…
Многи ликови наших усплахирених живота,
Постају само сенке бића у коферу успомена,
Постављаш питање, да није све само анегдота,
Или је ипак то, само једна велика опомена…
На крају пута, кад воз стигне до последње станице,
Видиш у себи, све оне који си некад волео,
Погледаш огледало, видиш старо, изборано лице,
На путу до трона и слома, да ли си је преболео…
Једном, кад и последње ласте напусте своја гнезда,
Схватићеш да си морао све од себе дати,
Неће тe ништа болети, водиће те твоја тајна звезда,
Схвати док можеш, колико је лепо сањати…