Jedna žena u sutonu tihom…

Rođena u svetu tajni i čemernog bola,

Iza svetlih očiju tugu veliku krije,

Život joj dugo beše staklena kupola,

Gde sama može svoje bitke da bije…

Sećanja je vinuše na detinjstvo rano,

Majka bez ljubavi, pogleda stroga,

Otac u alkoholu svoju bol blažio,

Molitva uperena do samoga Boga…

Dugo je ljubav tražila u drugima,

poput leptira snena, od cveta do cveta,

sve je manje nalazila čoveka među ljudima,

pomozi mi Bože, o Majko Presveta…

Čak i oni koji sebe slugama Božjim nazivaše,

Raniše njeno tek ustreptalo srce,

Umesto da vole, oni osuđivaše,

Nije svako rođen za životne borce…

Da li je volela, to samo ona zna,

Tugu svoju u nedrima skriva,

Ne, neće niko da tajnu njenu dozna,

Tako to sa velikim ljudima biva…