Jedna neispričana priča…

Jedna neispričana priča…

Za tren je sklopio oči, uronivši u svoje Nedodirljivo Carstvo opsena i misli…
„ I šta je onda bilo… šta se dogodilo tako strašno…“ , pitala je očima uznemirenog deteta, dok se u dubini ogledao Beskraj Svemira. Pogledao ju je, tako mu je bila draga, tako je želeo samo da je jednom tiho pomazi i ukloni svu bol koju je duboko u sebi… Da, oči boje tuge… Da li da prizna…
„ Pa…“, krenuo je nesigurno, tako glupo dečački, kao da je prvi put sreo devojčicu, „ Sedeli smo negde, bilo je neko društvo… i u jednom trenutku“, stao je na tren.
„ Šta se dogodilo…“, pitala je tihim, tužnim glasom… Da li je osetio čežnju u njemu.
„ Malo smo popili, bili smo veseli poput mladog proleća…“, kako je samo znao da priča gluposti..
„ U jednom trenutku, ti si mi sela u krilo…“, zaćutao je…
„ Pa šta je to tako strašno… Ili se desilo još nešto…“, da, osetio je tu čežnju u njenom glasu.
„ Da, desilo se…“, krenuo je promuklim glasom, „ zagrlio sam te, okrenuo tvoju glavu i pogledao u tvoje oči… Potom sam te poljubio… strasno, nežno, poput….“ zastao je, „ stavila si glavu na moje rame, potom si plakala… poput leptira u noći…“, pocrveneo je i spustio glavu…
„ Za koliko stižemo?“, neko je pitao pozadi. Zaćutali su, zaćutao je… neprijatna tišina…
Tokom dana, u jednom malenom gradu, degustirao je više pića… išao je redom, od štanda do štanda, želeći da skrene misli sa jednog sna, sa jedne mladosti…
Na kraju, završili su svi skupa u jednom podrumu pića. Jedno, drugo, treće… četvrto…
Ne, nije sa napio, bilo mu je samo lepo… želeo je bar za tren da skloni crne misli svog života… pogledao ju je u oči… ah, te divne, plave oči… da, želela je to i ona… da pobegne… možda zauvek…
Opijeni vinom, sedeli su jedno pored drugog. Tišina je ponekad govorila više od reči, koje su bile bez ikakvog značaja. S’vremena na vreme, želeo je da dotakne njenu ruku, onako, kao u prolazu. U delirijumu Bermetskih kulisa, razum je polako gubio nad srcem. Kad umre ljubav, muzika nek` svira, letelo je svodom. Nije primećivao druge, uživao je u njenom pogledu. Sećanja ga vinuše u prošlost, kad je sve bilo tako daleko iza njega, kad ga seda kosa podseća na kraj… kako je želelo da postane deo njenog sveta bar na tren, a šta je jedan tren spram veličanstvenošću jedne Večnosti Vasione…
Kraj puta je dolazio poput ptice zlosutnice I nadvijao se nad njima. Žigosan nitima prijateljstva, krenuo je ka izlazu, čekao je… Izašla je tiho, poslednja, ali nekako tužno nasmejana. Kao da je osetio nešto u njenom glasu, njenom pretužnom osmehu… Kad da je htela da mu kaže, uzmi me samo na tren u svoje naručje, stavi mi poljubac na moje usne… Budi samo na tren moj u senci starog bagrema… Nek’ostane jedan trag u Večnosti…
Kako je bila lepa… kako zanosna… Pružio je svoju ruku, kao dva prijatelja koja se opraštaju, i rekao samo tiho „ Hvala na svemu…“…
Krenuo je, stao je…. Da je tiho zagrli… Pomazi po njenoj kosi… da joj ostavi trag na usnama… Možda je grešio, ali kao da je I ona to želela… Makar za tren, sekund, deo ovog iskrzanog života… Da iskoči iz melanholije svoje duše, da ubere Zabranjeno voće… ali da se oseti živa…Nije smeo to da uradi… Ona je imala njega sa kim je život delila, on je imao svoj deo životne radosti… Ali taj tren… Kajao se, bilo mu je teško… Trebao je to uradiiti… I uradiće nekad… samo ako ona bude želela…
Ko uđe, kajaće se, ko ne uđe, kajaće se…
Zar će samo mrtve gitare zaboravljenih stihova pevati o ljubavi…
Zar će dvorište puno uspomena ostati samo mrtvo slovo na papiru i nestati u plamenu…
Da, tako će biti… kad budete sami… budite hrabri… zagrlite se na tren, i otiđite sa mirisima jutra…
A vi, čitaoci… kojom stranom puta bi krenuli….