Судар светова…

Jedan Knez Prijan…
23. децембар 2020.
Jedna umorna pesma…
5. септембар 2021.

Ноћ.. Прошарана лудилом природе, ветром који је певао само њему, неку знану песму… И град који је давно напустио… Шетао се ходницима сећања, завиријући у детињство које је давно прошло. Да, то више није град његових сећања, ту сада живе неки други, њему незнани људи… Зашто је одлазио из њега, зашто би се сад и враћао више. Будућност која брише све пред собом, остављала је тек мало садашњости која је стењала пред прошлошћу… Добро је, почела је киша… нико неће приметити сузе које су допирале из дубине душе… из његовог срца… и боље, јер му подсмех и није требао… јер неки драги људи у том граду, не познају га више… не желе да га знају, окренули су му леђа давно… а само је хтео да пита… зашто… и како су… Тражио је Њу. Не, није је знао, не бар лично. Упознао је преко интернета. Разменили би тек по коју поруку, чисто учтивости ради, али никад више од тога… Није било љубавних мисли, стихова, не, није било никаквих назнака… али волео је… тако је волео те три тачке… Везивала их је писана реч… можда љубав према њој, можда бег од стварности који се надвијао над њиховим животима… волео је њене приче, заиста… увек је некако читао између редова… осећао је неку тугу, бол… осећао је неку тиху жељу припадања нечему… или некоме… или се можда преварио… Знао је да ради у продавници… шетао је, гледао, посматрао… не, није је било ни у једном продавници, док у једном тренутку… Да… то је била она… та њена црна коса, грациозан стас… срце је јако ударало, као лудо… као да је имао 13 година, као да се први пут заљубио, као… ма, да ли је он уопште нормалан… Спремио је један мали поклон… само за њу… једну црвену ружу… и једно писмо… Ушао је тихо, срећом, било је још купаца… да, тако је била лепа… те њене плаве, зелене очи, није могао добро да види… да, и вид је попуштао пред теретом година… Љубазно се насмешила и пришла му… – Изволите, господине,могу ли Вам помоћи?- тај њен осмех, како га је само обарао са ногу… – Ја, овај, могу ли да видим Ваш избор, ако није проблем?- Господе, како је само глупо поступио, шта се то дешава са њим… Погледала га је и насмешила се. Дубоко у себи, питала се, одакле зна овог човека. Ма, нешто јој је познат, нешто се крије у његовом гласу… то није био само обичан купац… или јој се само то учинило… ах, та њена романтична душа, једном ће јој доћи главе… чему то… Дубоко у себи, размишљао је…. да ли је све ово паметно што ради… ипак, они су два света… али, као што некад, неко једном давно рече… можда ће доћи до судара светова… Неспретно је показивао знатижељу, као да нешто посматра… али није му ишло…. гледала га је… та њена дивна, црна коса… те очи… тај осмех… да ли ће издржати…. Срећом, ушао је други купац, и упутила се ка њему…. ни сама не знајући зашто, срце јој је тукло… Да није неки лопов… али не, исувише је било…. прелепо… Док је она била заузета, погледао је још једном… желећи да утисне тај лик, тај осмех… тај глас… само је тихо пришао пулту, да она не види… и оставио ружу… са писмом… а потом се тихо удаљио… и изашао…. – Хвала лепо, довиђења…- рекао је, скривајући поглед… – Хвала и Вама, и дођите нам о…- врата су се већ била затворила… а срце је и даље тукло… Пришла је пулту… одмах је приметила црвену ружу… и писмо…. Отворила га је тихо… погледала… у њој је била једна песма… песма намењена само њој… спустила је главу, и почела да чита… Имала је лепе очи, очи боје неба, Сањала је снове, корачала кроз живот смело, Памтила је и оно што није требала, Често мучила своју душу, своје тело… У свету овом, где многим људима сујета влада, Желела је само парче огромног неба, Нешто мало цвећа са мирисних ливада, Плашила је прича два бела галеба… Љубав је давала срцем својим, тако смело, Толико је ожиљака на њеној души, Оставило је боре на лице њено, тако снено, Спокој и смирење у телу неко да уруши… Један поглед на анђела у ноћи, Увек је довољан да даље крене, да никад не стане, Откуцаји сата негде иза поноћи, Бол из њених дивних очију нестаје… Буди храбра, ти, која си негде далеко тамо, Сањај своје снове, претварај их у јаву, Увек ће на твом уморном лицу бити осмех само, Неко ће мислити на тебе, на лепом, плавом Дунаву… Насмешила се, и изашла, желећи да види тог човека… улична светиљка је одавала неку тамну силуету… која се удаљавала… Киша је и даље падала… гледао је ка Небу…. затворио очи… да, било му је драго што је то урадио… јер су се бар за тренутак… Сусрела два неспојива света…

Comments are closed.