Срео сам свог друга…

Нестало је љубави…
7. фебруар 2019.
Извини, опрости…
19. фебруар 2019.

Срео сам данас свог старог друга,

У даљини је стајала једна сенка бледа,

Приђох му, у очима се огледала туга,

Хиљаду речи стало је у трен  тог погледа…

Упитах га како је, шта има ново,

Полако је климнуо главом, рече, добро је,

Стајао је преда мном, као огољено дрво храстово,

Подносио је бол, на лицу приметих животне ожиљке…

Сетих се, кад смо поносни ратници, војници били,

Кад је требало, у најтежим тренуцима живот бранили,

Запитах се, шта смо изгубили, а шта смо добили,

Завесе се спустиле, са позорнице живота смо нестали…

Сви идеали овог света скупили су се у једну сузу,

Окретох се, нисам могао више, срце се превише стегло,

Похвале, ордење, све је отишло тамо неком угурсузу,

Као да смо живот бацили, у души је много пекло…

Живот ће овај проћи у трену, нећемо ни осетити,

Младост је само реч, коју давно не препознајем,

Али увек ћу за тебе, мој друже, негде ту у близини  бити,

Јер част војника се мери једино Божанственим Бескрајем…

Оставите одговор