Извини, опрости за снове недостижне, никад досањане,
Које сам ти у ноћима лудим, кроз свој срце давао,
Тамне прозоре, грехом упрљаним, Сунцем обасјане,
За тренутке које сам теби у тишини, отежавао…
Извини, опрости, за сузе, које си у својим тужним очима крила,
Терет који сам пребацивао са мог уморног тела,
Голубица си прелепа, које још није своје гнездо у љубави свила,
Дала си љубав човека, погледа тужног, погледа свела…
Извини, опрости, за звезде које сам ти у тихој ноћи скидао,
Небо је било тако близу за двоје усамљених у тишини,
Осмех ми је био на лицу, у себи сам се тако кидао,
Остаде сам титрај у срцу, титрај неке барабе, битангини…
Извини, опрости, ево, на коленима истрошеним те молим,
Не гледам те у очи, нема више снаге после свега,
Знај само, да те заувек, заувек, у потаји, негде волим,
Али заборав ће доћи по своје, наћи ћеш, имаш бољега…
Извини, опрости, за једну љубав тако чисту, анђеоску,
Нестаћу у ноћи, тихо, нећу дизати , без потребе, прашину,
Не треба дирати цвет који у себи има лепоту јеванђелску,
Цвет који не треба брати, јер у себи има тако душу дивну…