Срео сам свог друга…
9. фебруар 2019.
Снови једне жене…
17. март 2019.

Извини, опрости  за снове недостижне, никад  досањане,

Које сам ти у ноћима лудим, кроз свој срце давао,

Тамне прозоре, грехом упрљаним, Сунцем обасјане,

За тренутке које сам теби у тишини, отежавао…

Извини, опрости, за сузе, које си у својим тужним очима крила,

Терет који сам пребацивао са мог уморног тела,

Голубица си прелепа, које још није своје гнездо у љубави свила,

Дала си љубав човека, погледа тужног, погледа свела…

Извини, опрости, за звезде које сам ти у тихој ноћи скидао,

Небо је било тако близу за двоје усамљених у тишини,

Осмех ми је био на лицу, у себи сам се тако кидао,

Остаде сам титрај у срцу, титрај неке барабе, битангини…

Извини, опрости, ево, на коленима истрошеним те молим,

Не гледам те у очи, нема више снаге после свега,

Знај само, да те заувек, заувек, у потаји, негде волим,

Али заборав ће доћи по своје, наћи ћеш, имаш бољега…

Извини, опрости, за једну љубав тако чисту, анђеоску,

Нестаћу у ноћи, тихо, нећу дизати , без потребе,  прашину,

Не треба дирати цвет који у себи има лепоту јеванђелску,

Цвет који не треба брати, јер у себи има тако душу дивну…

Comments are closed.