Нестало је љубави…
Надања…
Среће..
Смеха…
Молитвом призивам вољу …
Али речи нестају…
Као ћутање у казни,
Као покошена травка у пољу…
Руке се пружају А дланови празни…
Једва дишем..
Све ме гуши…
Сви ти људи што крај мене јуре,
Сви имају коме отићи,
А поглед болно мирује…
Понекад шапнем по неку шалу…
Насмејем се тихо И срцем кош само себи куцам…
А душа боли и из корења се чупа…
Добри људи!
Поштедите ме Бескорисног дружења, Бахатих покушаја,
Пропуштених шанси, Великих речи Лажних обећања,
Ласкавих препорука…
Поштедите ме Сувишних утега….