Воли је тихо, најтише…

Ако погледаш у небо, покушаваш да пронађеш бесконачност,

Загледај се неприметно у жену која воли, наћи ћеш га у осмеху,

Заборавићеш данашњи свет, угледаћеш дивну архаичност,

Сећање на време кад љубави многе тако дивне бејаху…

Приђи јој тихо, загрљај је најлепше што јој можеш дати,

Погледаће те очима боје Свемира, знаће да дајеш себе,

Тиха лука, кроз ветрове живота, за њу ћеш постати,

Заборавиће неке давне, за њу болне, љубавне погребе…

Не, не гаси јој светлост, коју је пронашла на крају тунела,

Толико је трагала, кроз море суза је пливала до ње,

Не ломи у њој , у срцу, тако дивног, тек стасалог анђела,

Не уноси у душу клетву, донеси јој благослове…

Воли је свим срцем својим, не остављај нове боре на лицу,

Не жели новац, власт, моћ, само топао загрљај у ноћи,

Не сламај јој снове, направи од ње вечиту сањалицу,

Не остављај тај цвет да увене, да нестане у вечитој хладноћи…