Бисерне очи у тишини…

Биле су једне бисерне очи, њихов сјај беше плав, мутан,

Сјај је био попут морем окупане скупоцене шкољке,

Осећала је њега, био је око ње, некако свеприсутан,

Опет, била је тако усамљена, крај ње су биле старе бољке…

Давао је дубок, нежни израз чежње њених снова уморних,

Да ли ће то остати само један сан, који јој мира не да,

Сан или јава, невидљива граница мора мраморних,

Гледала је испред себе, којим путем би се запутила…

Тамо где се она налази, ње нема ни у траговима,

Где је она била, све је тако препуно њега,

Тражила је једног човека, негде у далеким луговима,

Тражила је, није налазила, тог лета Господњега…

Узела је црвено вино, узбуркано као крв у венама,

Неће се јавити, чула се само ветар у прашини,

Тражиће га до краја света, међ` морским стенама,

Тамо где сене нестају, у вечној тишини…