Обожавам те као небо ноћу,
О! Посудо туге, ту твоју мирноћу,
љубим те све више што ми бежиш даље
чак и када мислим да те тама шаље…
Да би иронично размак повећала,
што га је до неба већ природа дала,
у дивљем налету насрћем и скачем,
и к’о црв лешину не бих дао јачем!
И мени је драга у очају слепом,
чак и та хладноћа што те чини лепом…
Шарл Бодлер