Ti, koja umornim krilima letiš…

Ti, koja umornim krilima letiš,

Kroz beznađe života u sutonu tihom,

Ti, koja osmehom blistavim pleniš,

Sa skrivenom čežnjom i suzom usnulom…

Ti, koja se svojom dušom daješ,

Ti, koja krije tugu u srcu svome,

Sklopi oči, priznaj, da li se kaješ,

Kad si sklonila jazove poljupcu pijanome…

Život se moj približava kraju,

Ćutim, zamislim se, smem li da pitam,

Da li se to u ovoj noći tople usne daju,

S’ tobom, na tren, do zvezda da pokušam…

Oh, te tvoje skrivene čežnje,

Koje u očima nevešto skrivaš,

Ruka je krenula, miris skrivene trešnje,

Plašim se, drhtim, da nežni dodir dam…

Da li da ostane samo nemi nespokoj,

Koji u noćima ka dnu me vreba,

Da stanem bez daha, pogledam ka njoj,

Zagrlim i poljubim, ispod toplog nebeskog neba…

Šta da radim, pun zlovolje gnusne,

Gleda me pogledom ranjene zveri,

Ruka u ruci, pogled na usne,

Greh je na meni, brigu ne beri…

Ti, koja krilima umornim letiš…