Večito sama…

Ne gledaj me tako, ne gledaj suze koje ne razumeš,

Zaviri u moje srce, možeš li moju bol osetiti,

Da li si ikada želeo, deo mog malog sveta da budeš,

Da li znaš kako je to plakati, vrištati…. jecati…

Hoćeš li hoditi mojim putem bar pet minuta,

Da li bi se sapleo o moja sećanja ispunjena bolom,

Misliš li da ja nikad nisam padala, da nisam brinula,

Čeznula u noćima dugim za toplom rukom tvojom…

Stala bih u hodnicima sećanja, da udahnem život, nastavim dalje,

Sve sam više sama, osećam tugu, bol, umor… čežnju,

Osetila sam davno, šta znače mog života ralje,

Želim samo nekog da volim najviše, da osetim tu težnju…

Oh, kako bih se vratila u one teške dane prošlosti moje,

Kad sam sa tobom na krilima vetra, do Raja letela,

Da u stisku svome osetim tople ruke tvoje,

Sve nestaje u oblaku dima, opet sam sama ostala…

Ne, nema više ničeg, ni plača, ni smeha, sve je nestalo,

Ostaje samo mučna, ledena, tišina oko mene,

Kad bi samo ovo moje ludo srce bar na trenutak stalo,

Ali ne, ne mogu, sve me još tako podseća… na tebe…