Pustite me…

Pitaju me…

Pitaju me… brižnici… zašto to radiš, zašto pišeš pesme… čemu ta patetika, čemu te gluposti…

Pitaju me… brižnici… znaš li da ti se smeju iza leđa… pričaju o tebi… da si postao čudan…

Da, pitaju me… a ja im kažem… dobro je dok mi pričaju iza leđa… onda znam… da su iza mene..

Pustite me… to je moj život… moja radost… moja tuga… pustite levu pretkomoru mog srca…

Ne diram vas… ne dirajte me… imate svoje snove… nade… imam i  ja… pustite me…

A možda… vi nemate hrabrosti… da iznesete deo svoje duše… koji krijete u sebi… svoju bol…

Ah, vi sveti… što mi sudite… divim se vašoj svetosti… umu… praštajte meni grešniku…

Koji samo želi da podeli sa nekim… svoje misli… svoju čežnju… svoju tugu…

Skrivenu iza redova… fontova… skrivenu iza stihova, boldovanih i iskrivljenih… pustite me…

Pustite me da snivam snove… nikad nedosanjane… da tražim ulice… nekad davno izgubljene…

Pustite me da iznesem iskru… davno okamenjenog srca sveta u kom živi… da, samo me pustite…

I sanjajte i vi… budite hrabri bar za tren, poletite… ako i padnete… bili ste među zvezdama….

Sledite svoje snove…  pustite meni da nađem odgovore…. na pitanje… mogu li ja to…

Ako vas zanima… šta ću danas za ručak imati… pitajte me slobodno… samo me pustite…

Ostavite mene… pustite me… jer ima jedna lepa misao… koju je davno nekad, Neko rekao…

Kako budete sudili… tako će vam i biti suđeno… samo me pustite… i živite vaše male živote…