FINITO…

Veče je mirisalo na jedan tužni rastanak, posle toliko godina rastajao se od onih sa kojima je toliko dugo bio. Krenuo, možda pomalo nevoljno, jer mu je srce ionako bilo već slomljeno…

Veče ko veče, sve je mirisalo na rastanak, njegovi učenici, njegovi anđeli su kretali u novi život… gledao ih je i sećao se kad su bili maleni, izgubljeni u Svemiru, a sad, sad su već svoju ljudi… prvi koji su bili od početka do kraja…

Veče je polako promicalo, sekundi, minuti su se ređali u nizu… polako je krenuo i alkohol da kreće u venama… kažu da je lepše tako… i zaista, jeste tako…

Ustao je, prišao je DJ, divnom momku koji je puštao muziku… zagrlio ga prijateljski i naručio pesmu… dok su ostali bili odsutni… blagonaklono ga je pogledao i rekao… biće kako Vi kažete, profesore…

Seo je, sam… u jednom trenutku, svodom je prohujala pesma… Menjao je dan za noć, menjao je nju za sve njih… podigao je čašicu… nazdravio momku… i tiho spustio glavu… oh, kakva sreća, nigde nikog oko njega… da, tako mu je trebala ta suza…

Celu noć je igrao, tako ludo, tako blesavo… sa njima, svojim anđelima… da li su primetili da je popio… ili nisu.. dobro se pretvarao… bes i tugu je izražavao kroz pesmu, igru…bar na trenutak da zaboravi na sve…

Kraj se polako bližio… želeo je još jednu pesmu, ali nje nije bilo… da li će ga prevariti…

I dok se već, pod dejstvom alkohola, spremao da napusti.. krenula je ona… pesma… koga ga je podsetila na nju, na njene oči, sreću, osmeh, tugu, rastanak… Noćas si moje vino…

Noćas sam zora sjajna

Noćas sam dušo stara

Pašu mi tvoje ruke

 Ko prstima gitara

Noćas sam samo žena

 Ne pitaj šta mi je bilo

Možda mi ljubavi treba

 A možda se previše pilo

Noćas si moje vino

Moje vino moje vino…

Sve drugo zaboravimo

Zaboravimo zaboravimo

Noćas si moja suza

Moja sreća moja tuga

Noćas si sve što imam

A sutra nek te ljubi druga

Noćas si moje more

Tvoja oluja me nosi

Moja si ljubav od soli

 I miris juga u kosi

Noćas sam samo žena

Ne pitaj šta mi je bilo

Možda mi ljubavi treba

A možda se previše pilo…

Da, te noći se previse pilo… zagrlio je momka, I plakao… ne, nije mogao vise…

Prišli su oni, njegovi anđeli, tešili ga… poželeo im je sve najlepše, očinski ih pogledao…

I nestao u noći…

Gledao je u zvezde kroz suze… I shvatio je… svaka ptica voli kad je slobodna… ne voli kavez…

Da, došlo je vreme da je pusti, neka ide… kako beše ono kažu… svaka ptica svome jatu leti…

I tako I treba da bude… jednostavno je bilo gotovo sve…ne, neka ide… hajde da pamtimo nešto što je lepo…

Jedan divna pesnikinja je rekla… da nije vreme za tugu… dogorela je sveća… ali nije vreme za kletvu…

Samo se nasmeši… I ponekad se seti… onako u prolazu…

Nasmešio se, voleo je nekad tog pesnika… pesnikinju…ali sad je kraj…

Ne, neće dolaziti u njen grad, neće je vise tražiti… potisnuće sećanja, nestaće I to…

i da… neće imati više ništa njegovo… sve ono što je želeo da joj da….

sad je otišlo u zaborav… jer je shvatio jednu gorku istinu…

to i nije bila ljubav… možda je to bila samo obična laž… i sad je kraj…

Ali ponekad, seti se jedne divne misli… da LJUBAV I glagol VOLETI, nema prošlo vreme…

Nadao se da je tako… I to je to… kraj… ili vi mislite nešto drugačije… javite… možda je ovo priča…

Sa vise nastavaka… I drugačijem kraju…

FINITO…pssstttt…