Питање без одговора…

Понекад се запитам…
11. септембар 2019.
Једном…
21. септембар 2019.

Зашто сам морао да сретнем те твоје очи,

Једне вечери док су ме звезде тихо водиле,

Да ли их то Бог таквом лепотом опточи,

Да би ме, у уздаху, до лудила доводиле…

Зашто сам срео твој осмех, тако диван,

Који ме подиже у Рајске  висине небеске,

Да ли је он чаробан, или је  можда ласциван,

Да, сетих се, беше то једне ноћи априлске…

Зашто су твоје сузе тако гласније од других,

Оне ноћи док си тихо због мене плакала,

Помислила си,  да си само једна од многих,

Сузе тако искрене, знам, ниси ме слагала…

Зашто си постала моје питање без одговора,

Чежња, страст, слатки грех који у мени тихо бриди,

Постајеш ли део мог, само мог, Гордијевог чвора,

Шта ли сам скривио свом унутрашњем Миди…

Улицо моја без броја, тиха водо без извора,

Сенка моја без дрвета, жено без имена,

Патњо без надања, на лицу тужна бора,

Заувек у мени, благословена, безвремена…

Comments are closed.