Понекад се запитам…

Понекад се запитам, зашто…Зашто сам те морао срести, зашто си ти у животу мом….Зашто сам морао видети твоја ока два, зашто…

Зашто се твој осмех разликује од осмеха других жена…Зашто,  зашто, су твоје сузе тако гласније од других суза…Понекад се запитам, ко си ти у животу мом…

Шта си ти мени….

Јеси ли искушење, слатки грех који чувам у себи…Јеси ли бол, донет за све боли које сам другима наносио…Јеси ли чежња, страст, похлепа, или нешто свето а скривено…

Не знам, не могу да објасним, а знај, лакше би било…

Ти си питање без одговора, стаза која нема краја…Улица без имена, сенка без дрвета…Волео бих да те нисам срео, било би ми лакше….

Понекад се запитам…

Шта сам ја теби, ко сам, само незнанац у ноћи…Јесам ли ја освета твојих недосањаних снова…Јесам ли ја суза која је била намењена оном кога волиш…

Не знам, и боље ми је тако…

Али, некад кад те стигну боли овога света…Кад легнеш ноћу поред њега, кад те тишина обавије…Сети се писама које сам сузама заливао, сети се…Макар на трен…А потом се окрени, стави јастук под главу…

И ћути, само ћути…

Знај, доћи ћу ти у сновима, тамо где те тама скрива…Јави се понекад, онако, само да ти чујем глас…Реци тихо здраво… и прекини…. иди….

Да, заиста, понекад се запитам…

Зашто…