Жена Сунчевог заласка…
31. август 2019.
Знаш…
4. септембар 2019.

Ћутим, одлазим, у тамном немиру нестајем,

Спуштеног погледа, мисли ми се у глави роје,

Доста је било, не могу више себе да дајем,

Сада је крај, крај за неке заборављене хероје…

Нема више мог имена на твојим уснама,

Остаће једна тајна урезана у срцу једном,

Сети се док будеш крај прозора стојала сама,

Осети, можда се сретнемо у животу наредном…

Тражићеш ме у лицима непознатих људи,

У осмеху оних који ти лажну наду дају,

Неће ме бити, нестаћу, само храбра ми буди,

Не дозволи никоме да тајну твоју дознају…

АЛИ, кад ти немир душу понекад узнемири,

Док се будеш бојала сенке док кроз живот ходиш,

Јави се, познат број нека ти немир умири,

Јави се, чека те осмех у ноћи, немој да се бојиш…

Можда ти понекад и у снове немирне свратим,

Нежно загрлим, пољубац на усне уморне спустим,

Дозволи, бар за трен, да ти искушења твоја скратим,

Немој бежати, не дозволи да те заувек напустим…

Знам, где год те живот од мене однесе,

Носи ме скривено у делу твог сломљеног срца,

Кад те напусте, повреде, осмех мој нека те понесе,

Дођи, загрли ме, твог јединог чудотворца…

Сад идем, ћутим, нестајем…

Comments are closed.