Жена Сунчевог заласка…

Имала је дугу, дивну, плаву косу,

Била је тако лепа, попут Сунчевог заласка,

Имала је корак, сличан грациозном поносу,

Волела је, доста тога је било само маска…

Крала је бесане ноћи прекривене тугом,

Лагала са њим  заједно до јутра,

Њена душа је зрачила Небеским благом,

Нико није знао шта носи у себи, унутра…

Срели сте се на путу где љубав пребива,

Желео си загрљај у ходницима сећања,

Чувај пољубац, донеси га у сновима,

Остао  је само бол, препун јецаја…

Осећа, зна, гаси се пламен,

Долази јесен суморних боја,

Сећању једном он оставља помен,

Још једном да те види, каже Малена моја…

Њен живот, попут жене без имена,

Његов живот, као књига отворена,

Остаје заувек једна тајна недоречена, безимена,

Додир без додира, гледају га два ока снена…