Последња станица живота…

Живот је барка у којој плове људи,

На пучинама немирним, далеким,

Понекад се у нама онај немирни жар пробуди,

Пожелиш да сан који сањаш, учиниш стварним…

Желе да те сломе, преваре, на дно одвуку,

Не живе своје, живе неке туђе, мале животе,

Где год могу, подмећу раздора јабуку,

Уместо да воле, стварају другима Голготе…

Понекад се запитам, зашто људи не воле као пси,

Даш му мало себе, он се теби даје читав живот,

После се питамо, зашто смо све ближе Апокалипси,

Неко се направи, а неко се роди као Идиот…

Живот ми исписује последње своје странице,

Како је диван залазак Сунца, волим јесење кише,

Долази воз до свог краја, до своје последње станице,

Очи су тако уморне, затварам их, не могу више…

Све је пролетело тако брзо, као у једном трену,

Прошлости се своје више и не сећам,

У свету превара и лажи, срео сам Љубав искрену,

Крај је веома близу, у срцу предосећам…

Кажу, прах праху, а пепео пепелу,

Завршава се једна животна Одисеја,

Нека ме чека једна ружа црвена, али увела,

Идем полако, завршена је животна епопеја…