Да, разумем те….

Да, разумем те, зашто не дајеш  себе у свету,

Зашто себе представљаш у ликовима лажним,

Зашто на уснама спомињеш Мајку Пресвету,

Своју бол скриваш у речима важним…

Да, разумем те, знам, и осећам,

Да су твоје сузе биле само сузе бола,

И сад, док мислим на тебе, јецам,

Много тога је око нас остало као парабола…

Зар мислиш да бих повредио неког као ти,

Тебе тако нежну, осећајну, тако болну,

Твоје тајне ће заувек у срцу мом остати,

На далекој пучини, удаљеном живота мору…

Да, разумем те, да ли си срећна у животу твоме,

Да ли сам ти био излаз из вечитих лажи,

Да ли га волиш, или трпиш само у болу своме,

Мој осмех да ти тугу ублажи…

Разумем те, желела би да ноћ буде препуна звезда,

Попут оне док си се тихо у загљају крила његовом,

Волела си, тек излетела из свог маленог гнезда,

Да живот поново постане одисеја са благословом…

Срели смо се, ко зна зашто, сами у овом свету,

Свако са својим бригама, црним мислима,

Свако је желео само своју освету,

Освету која приличи само нама одраслима…

 Господ је и ту окренуо ка Путевима чудним,

Својим Топлим осмехом сконио мржњу нашу,

Оставио нас до касних сата срећним, будним,

Као срце које бде у усамљеном фрулашу…