Изгубљена…

Изгубљена…
између сопствених
понора и висина.
Уплашена…
на пола пута
од свих до тебе.
Збуњена..
јер…
срце ми шапуће
гласом пуним чежње,
а мисли враћају корак назад.
Лутам..
и небо молим,
на раскршће кад дођем,
да очи ми буду отворене,
да срце ми буде путоказ,
и у тренутку
кад се тишина буде уздизала…
бесконачност висина,
да на њеним крилима
добијем ону снагу,
која ће ме натерати,
да мирно
погледам у очи
непријатељски расположеном свету,
и сигурним кораком кренем
на пут…
ка теби…