Сати су пролазили, време је стало у свом току,
Чекао је да га санак пусти у тишини разоружа,
Била је тако лепа, застала је на трен у његовом оку,
Погледао је, била је то једна уснула пустињска ружа…
Те вечери, звезде су чудно на уснулом небу сијале,
Да ли га то живот вара, да ли је то опет само нека сена,
Била је тако лепа, очи њене су га тихо, нежно опијале,
Пустињска ружа, тако дивна, тако божанствена…
Тако обична, једноставна, тако јака, сама са собом,
Борила се са искушењима усплахирене долине суза,
У себи је поставио мучно питање, зар она хоће са тобом,
Низ његово тело се стресло, прошла је тиха језа…
Питао си у себи, шта она може бити на стази живота,
Шта је она теби, шта ти можеш бити њој,
Била је тако лепа, да ли га то очекује нова Голгота,
Како наћи пут, у овој ноћи бисерној…
У његовом срцу, те ноћи, падале су кише ледене,
Даће јој срце, па нека буде, шта буде,
Чуо се јецај детета, остале су само трешње крадене,
Речи су у грлу застале, о пустињска ружо, мој бели лабуде…
