Имала је…

Имала је косе плаве, очи пољске,  уплашене срне,

Заволела те чистом душом својом, звезде су јој биле мале,

Био си њено јуче, данас, скривала је погледе љубоморне,

Да ли знаш шта би ти те малене очи у свитање дале…

Прстен је красио њене уморне, малене руке,

Љубила те је у предграђима уморних, окупаних улица,

Волела те је, носила у срцу до, само ваше, тихе луке,

Не, ти ниси желео то, ставио си сузу на њено прелепо лице…

Не, она није била твоја љубав, била је само једна у низу одисеја,

Не, ниси желео, понео те овог живота неки чудни жар,

Сад је тражиш по беспућима многих пожутелих алеја,

И ове ноћи испијаћеш пиће, затворићеш још један бар…

Те ноћи, у твом загрљају је била друга жена живота твог,

Само је оставила вино, прсте на сто, тихо је затворила врата,

Суза је кренула из њеног ока, нестало је осмеха блиставог,

Кидала је у себи срце, болело је, чула се песма тужних литерата…

У љубав сад она више не верује, као војник на стражи мртвој,

Хтела је вриштати на сав глас, да ли си се окренуо, да ли знаш,

Не жели више лажан осмех у тами, не жели више додир твој,

У лицима других жена, да ли је некад са сетом сад препознаш…