Живот једне жене…

Љубав је бескрајна обала, са пуно скривених увала које нас маме,

За коју ће се наша животна прича усидрити, никада не знамо,

У нама се мешају бурне илузије,тражимо  наде, градимо идеале,

Питање остаје велико, да ли успемо своју судбину да познамо…

Желела је само да воли, и да је неко у сумраку тихо за руку држи,

Само је желела да и њу неко воли, са неким да дотакне звезде бескрајне,

Да јој буде осмех на лицу, кад је тешко, да је нежно подржи,

Ноћима да јој милује косу док спава, да само он зна све њене тајне…

Али живот је неком мајка, а неком маћеха, бар тако кажу,

Заборавио је њене уздахе у ноћи, свој је живот предао пићу,

Није могла да вечито живи у страху, док је други лажу,

Молила га је да престане, ноћима, док уморне зоре свићу…

Није могла, нити желела више, да живи у очају свом,

Није желела да пристане да јој живот личи на обичан ламент,

Пошла је сама, са својим анђелом, под Божјим благословом,

Да са својим сновима, и надама, поново постане живота диригент…

Сад са другим жаром у очима, гледа неке нова јутра која долазе,

Тражи љубав свог живота, можда је баш ту, негде иза угла,

Срце јој задрхти, кад сретне неког, док се буде уморни булевари,

Поново се, попут бесмртног Феникса, из раља свог живота издигла…

Пита се, нада, не жели да се руше њени снови,

Да ли ће опет волети, да ли ће је неко у загрљај привити,

Желела је да јој се опет, због неког јединог, зноје  дланови,

Да је неко воли, да ће са њим ка обали љубави испловити…