Времена туге, бола и искушења…

Ноћ је тмурна светли Месец заклонила,

Нестају гробови ратника, нестају славна времена,

Блуд и разврат владају, тамо где је љубав била,

Нестало је јунака давних, опила нас времена савремена..

Уместо слободних, великих људи, који су ходили овом земљом,

Постали смо робови мали, ником битни, свакоме лажни,

Хоћемо ли поново подићи главе, кренути за Јединим Дрводељом,

Кад нас сви напусти, оставе, Њему ћемо увек бити заувек важни…

Востани из гроба у коме лежиш, драги брате мој,

Скини муљ са уморног лица, нека ти поглед крене скрхан уморним лицима,

Пусти Га у срце своје, немој се плашити кад кренеш у љути бој,

Прекрсти се и крени, у сусрет  твојим славним, храбрим прецима….

Напустићеш можда ово привремено краљевство, понеси са собом један цвет,

Нека сви виде кад кренеш ка Вечној Домовини, кад у себи осетиш бескрајне среће,

Да су многи минути били испразни у долини суза, да је тужан овај свет,

Отвори твоје срце, пусти анђеле у њега, нека у теби гори пламен Божје свеће…

Све је ово за малена благо, проћи ће брзо, попут трена, мисли,

Нестаће у бескрају мора смутњи која су нас спуштала доле, од Неба,

Постаће тако безначајне, тако смешне, све силне бесмисли,

Вини се ка Небу, ка Сунцу Правде, попут поносног јастреба…