Једној жени у ноћи…

И у овој ноћи, препуној болa и туге,

Заспаћеш тихо са именом његовим на уснама,

Желећеш њега у срцу своме, не друге,

Негде далеко, у недосањаним побунама…

Са ликом његовим у очима, док суза остаје на длану,

Знаш, његов загрљај ће продужити живот за  један дан,

У мраку собе чујеш његове кораке, као судбину послану,

Знаш добро да неће доћи, знаш да је то само сан…

Загрљај твој шаљеш далеко њему, само ћеш ћутати,

Желећеш да те штити, буде поред тебе, тако воли,

Његово име ћеш тихо на јастуку, док сновима хиташ, шапутати,

Све је нестало око тебе, све се измакло контроли…

Дубоко у себи, знала си, срести некога, то је судбина,

Постати његов пријатељ искрени, то је наша одлука,

Али, кога заволети, док у срцу чудан сјај тиња,

То је само наше, твоје, које у наш живот тихо долута…

Једног дана, кад на врата успомена растанак мрачно покуца,

Погледаћеш ка икони, тихо у себи се помолити, захвалити Богу,

Био је то трен среће, које се у тебе увукло попун неког бегунца,

Један живот који иде Бескрају, све ће стати у једном прологу…