” Беле стазе”…
5. мај 2018.Једној жени у ноћи…
12. мај 2018.
- Могу ли нешто да те питам, али искрено да ми одговориш?- гледао је још увек у том правцу.
- Да се није нешто десило?- забринуто га упита отац.
- Верујеш ли ти у Бога, тата?- окренуо се према њему.
- Одакле ти сад то питање? Никада раније нисмо причали о томе…- рече му отац пружајући му шољицу са кафом.
- Онако питам, занима ме.- био је упоран.
- Још као мали сам отишао од куће у војну школу. Не знаш каква су то времена била. Ниси смео ништа да питаш, нити да знаш нешто о религији, Богу, цркви, мада искрено, ни ја се нисам баш претерано трудио да о томе нешто сазнам. Моја мајка се сваке ноћи молила, док се отац љутио на њу, говорећи да је то продукт заосталих размишљања и погледа на свет, да су попови највећи лопови. Много је псовао Бога, свеце, цркву. Мајка га је преклињала да то не ради, али он је није слушао. На жалост, прихватио сам његово мишљење, кренуо његовим стопама, па чак мислим да сам у неким питањима био и гори од њега. Моја мајка, моја добра мајка, преклињала је и мене да то не радим, иначе ћу патити у животу. Камо среће да сам је и послушао. Кад је твоја мајка умрла, кривио сам све око себе. Зашто је тако морало да буде? Зашто то нисам био ја? Неке ствари су ми постале јасније. Па ја сам бацао дрвље и камење на Бога, псовао Га, прогањао верне! Хвала Му, кад ми је бар оставио тебе…- учинило му се да је видео сузу у његовом оку.
- Током свих ових година и ових ратова који су били на овим просторима, почео сам да мислим да смо ми Срби и заслужили све ово што нам се дешава. Шта смо све радили, још смо добро и прошли. Дај Боже, да смо макар мало окајали своје грехе!- дизао је поглед ка небу.
- Никад ми ниси причао о томе…- одговорио му је са дрхтајем у гласу.
- Нисам и због тога се кајем, сине мој. Да сам то раније урадио, твоја мајка би можда била жива. У тренуцима самоће, кривим себе јер ње више нема. Има Бога, сине мој, само Га мораш пронаћи у себи. Верујем да ће Он већ некако пронаћи пут до твог срца- гледао га је погледом пуним очинске љубави.
- Морам у школу, видимо се…- није хтео да отац примети колико га је то све потресло.
