Растанак…

Седела си тихо у соби, сама за твојим столом,

Напољу су сене правиле магновења,  привиђења,

Седела си сама, сама, сама са својим болом,

Отишао је незнанац у ноћи, без збогом, довиђења…

Толико си ноћи проводила у питањима без одговора,

Ко је тај странац што ти немир уноси у тебе,  дубоко, у срце,

Остала је књига живота, без икаквог потписа, без аутора,

Ох, како би мењала једну његову реч сад, за најлепше дворце…

Нестао је странац у ноћи, попут ветра,  који се у тмини жести,

Однео га живот, однеле га мисли, почеле су га силом растакати,

Можда постоје неки други светови, можда ћеш га тамо срести,

Стисни само зуби, склопи своје очи, немој плакати…

Можда ћеш у пролазу, тамо где можеш срести многе пролазнике,

Срести његово лице, да ли је то он, или само маска његова,

У срце ћеш пожелети,  у мислима тражити очајне савезнике,

За тебе ће бити само једна љубав далека, послата од искона…

Проћи ће дани среће, радости, туге, овај живот, као трептај у оку,

Заборавићеш странца, олује које у нама бесконачно бесне,

Заборавићеш руке које су те спасле, док си ходила у пропаст широку,

Сети се само ко је некад био уз тебе, ко је само за тебе писао песме…