Некада давно…

Било је то неке године, неког 20-тог века,

Растао сам у земљи чуда, земљи застава и црвених марама,

Живот је био само једна барка тако страна, далека,

Младост је била тако путена, спојена са гитарама…

Док је смирај дана љубио тихо београдске улице,

На крилима маште, тихо си ходила књигом мог живота,

Угледао сам твоју плаву косу, твоје прелепо лице,

Погледах у страну, кроз образе је кренула топлота…

Погледи су се срели негде у Вечности, у сјају звезда,

Прошла си поред мене, осетио сам дрхтај уплашене срне,

Попут малене птице, која је тек побегла из гнезда,

У дубини срца, чуло се вапај „ Молим те, додирни ме..“…

Дрхтао сам док сам ти прилазио, срце је лудо тукло,

Тела су се спојила тихо, желели смо да освојим свет,

Као да је све време овог света тада истекло,

Тако сам те желео за себе, тако сам био напет…

Године су прошле, пуне туге и боли,

Много је искушења које је остало за нама,

Животни путеви су своје трасе стварали,

Остало је једно лето, само наше, у рушевинама…