Одлазиш, нестајеш…

Негде тамо, тамо далеко, предалеко си од мене,

Али осећам те тако живо, стварно, тако близу,

Осећам те тако близу, као да сам поред тебе,

Још носим оно што ме подсећа на тебе, твоју блузу…

Јер, тако волим твоју нежност  у твом гласу,

Док те гледам снено, док причам са тобом,

Волим твоје очи необичне боје, желим да ме спасу,

Да будемо усамљени, једини, под небеским сводом…

Волим и твој смисао за хумор, који ми осмех измами,

И то како изгледаш, тек кад се пробудиш,

Твој осмех ме смирује, насупрот гордој помами,

Моје тело задрхти, тако ме узбудиш…

И твоје руке, тако дивне, и тако чудесне,

Које се обавијају око мене уз страствене пољупце,

У мени је тако много ветрова, који ме ломе, бесне,

Те руке, руке обичне, сеоске чобанице…

Волим и тиху помисао на тебе, тако ми недостајеш,

Само да ти се јавим да стално мислим на тебе, љубави,

На крају, само моја патња, илузија постајеш,

Нестаћеш у тихој ноћи, остаће од тебе осмех блистави…