Буре живота…

Заувек остајемо гладни пажње, љубави,

Остајемо пријатељи властитим сенкама,

Ко ће од зле судбине да нас спаси, избави,

Туђа имена, са туђим лозинкама…

Свако нас може добити својом нежношћу,

Поново налетимо на погрешан мамац,

Потом се изненадимо неком бруталношћу,

Поремети се нашег живота прамац…

Плашимо се ствари које желимо да урадимо,

Пробудимо се једног јутра, тога више нема,

Желимо илузијама дане и ноћи да градимо,

Остане нам само песма усамљеног боема…

Трудимо се, живот све више личи попут анатема,

Окренемо се, већ је прохујало доста иза нас,

Око нас је олуја, нигде нема за нас мелема,

Сваког трена , још  једна је седе косе влас….

Једног дана, кад при заласку Сунца прође све,

Тражићемо спас гледајући ка плавоме небу,

Кад се склопе заувек нашег живота архиве,

Затворити врата, кренути у своју собу…

Да ли ће нам бити јасна нит судбине дате,

Стазама посутим трњем које смо морали проћи,

Да ли ћемо добити жељене анђеоске ате,

Или ће саме авети из бездана, по нас саме доћи….