Странац у ноћи… (1. део)

Знам дубоко у себи, знам да негде постојиш, да живиш свој живот, не слутећи да те сањам данима….Знам да понекад можда осетиш тихи поветарац на свом лицу…. Просто те запахне тај неки тако познат мирис… као додир момачких усана на свом врату…

Али, не знаш да сам то ја, не знаш да те љубим у сновима, мада не знам ни како изгледаш…

Не знам боју твојих очију, боју твог гласа, не знам да ли устајеш рано или си спавалица…

Не знам да ли се јављаш на зором одсјаје Сунца упијаш погледом, коју музику слушаш, на кога те неке песме твог детињства подсећају, ког вадиш из кофера сећања…

Али, знам топлину твоје душе, твоје кристалне ауре, осећам обронке твог осмеха негде на обронцима мојих маштања…

Сасвим сигурно постојиш, стваран као одраз лика у огледалу, као што је стваран сваки дан кад трагам за тобом….

Не тражим те да бих те присвојила, приапала, не тражим те да остварим све своје најискреније жеље са тобом, лутам светом са тобом, да бих осетила мирис твог парфема у тихој улици, негде у пролазу где незнанци у ноћи нестају…

Желела бих крајичком ока да украдем твој дечачки поглед, да скупим снагу за нова јутра која ме чекају, не желећи да мењам твој живот, да трагам за доказом твог постојања, јер то више не би био ти, повредила бих тебе и оне које волиш…

Ја сам твој изгубљени анђео чувар, неко ко те воли тако безгранично, тако нестварног и недодирљивог какав јеси…

Молим те, немој само помислити да сам луда, изгубљена у свом свету илузија, свету без граница, у коме многи немају приступа..

Јер, то сам само ја, и ничија више…