Прича о теби… љубави… ( I део)

Болест данашњице депресија…
15. октобар 2017.
Да ли постоји судбина…
16. октобар 2017.

Одакле год да почнем причу о теби, она се никада не завршава. Код мене све брзо пролази, само ти трајеш, ево већ годинама. Пар пута сам покушала да те пошаљем у заборав, али увек добијем исту одбијеницу на којој пише да у заборав не примају незаборавне. Брдо ципела сам потрошила лутајући не би ли те негде успут загубила, али где год сам пошла, ти си ме тамо чекао. Море речи сам потрошила на реченице у којима нема тебе и не вреди, како год их да сложим, на крају ми остану само две речи. Недостајеш ми. Да, недостајеш ми, и то је моја најкраће написана биографија. На неком од разговара за посао, на питање шта умете да радите, хладно могу рећи да умем да те немам. Ја само докторирала немање тебе, али у том немању имала сам те и превише, више и од оних што су те имали свако јутро на свом јастуку. Увек си ми био ту негде. На дах од уздаха, на откуцај од срца и на трен од вечности. Био и остао. Ти си моја прича без краја или бескрајна прича, како год да је назовем, проћи ће чини ми се и живот, а ти ћеш и даље трајати. И зато, нигде ја више не мрдам јер бесмислено је бежати када је сваки мој долазак себи заправо одлазак теби…
Прихватила сам чињеницу да ми није суђено остарити с тобом…
Прихватила сам и то да је скоро па прошло, а клели смо се да никада неће…
Знаш, кад ипак једном остарим, без тебе, у свим оним секундама које ће ми пролетети пред очима пре него их заувек склопим, желим видети тебе..
Знаш, наших пар дана и сусрета су ми били живот, не део, не успомена него цели живот…
Вредело је…

Оставите одговор