Уморни поглед…

Погледом те пратим док одлазиш сама,

Попут сенке која жури градом,

Међу нама остала је само дубока тама,

Одлазиш сама, док те гледам крадом…

Можда ме и нађеш негде, како писма наша читам,

Гледајући тамо далеко, повратак твој слутим,

Са мало речи дубоко у себи се питам,

Да ли да пођем теби, да ли да престанем да ћутим…

Да ли да те оставим у сећању мом, тако снену,

Као тог дана, кад сам те срео сам,

У вечности ћу оставити једну успомену,

Више се нећемо срести, однео те други сан…

Једном, кад те живот у мој крај нанесе,

Потражи ме негде у преграђу моје душе,

Нека те љубав на крилима птица донесе,

Попут дуге, после уморне јесење кише…

Знам, више те неће живот донети,

Пожутела наша слика са ормара ме гледа,

Остаје питање без одговора, да ли ћу икад смети,

Да ли ћу живети без твоје очију, твог погледа…