Шта си то видела…

Ти си моја мисао…
7. октобар 2017.
Псовка као губа душе…
8. октобар 2017.

Његов поглед је одавао да је уморан од свега… Од живота, од борбе, од падова… Није имао где да побегне. Каже, сви су од њега отишли, сви су га напустили, заборавили, проклели…

Док си га гледала тако сломљеног, питала сам се и сама са неким искреним чуђењем у срцу, шта си видела то у њему, шта те је привукло попут магнета тој особи…

Шта си видела у том мушкарцу, том очајнику, који је своје падове храбро носио на свом срцу, а ожиљке скривао испод сетног осмеха, који је дубоко у себи прикривао бол, а на лицу су му се оцртавала Потемкинова села…

Шта си то видела у души тако празној од сећања, а опет тако пуној пораза…

Шта си видела у човеку ког је живот сломио, кога су ветрови савили, чија је свећа једва горела…

И, сама себи постављаш питање, да ли си у уопште нешто видела…

Да, да, видела си, и те како си видела, синула је мисао попут светла на крају тунела…

Видела си љубав, сваку њену оштећену ивицу у тој недогледној празнини…

Највеће љубави крију се испод хаоса, настају услед свеопштег немира Васионе, страха и стрепње у срцу…

Заволиш тај хаос, све те несавршености, пролазиш кроз стање емпатије према њему, схватиш да све то, што је наизглед празно и сломљено, крије највећу вредност…

И знаш, да ћеш га волети док је љубави у теби…

Оставите одговор