Гледао је њене очи…

Гледао је њене очи, очи уплашене срне,

Њену црну косу, тугу на лицу,

Осетио је бол, срце да му трне,

Ветар је тихо ходио низ улицу…

Тишина је била јача од речи,

Поглед је говорио тако много,

Звезде су чудно сјале те вечери,

У главу је ударало вино стоно…

Помилуј је, Боже, треба јој Твоја моћ,

Помилуј је и помози, остала је сама,

На сату ће ускоро откуцати поноћ,

Она је сама, са својим сузама…

Он јој узе осмех са лица,

Наду, срећу, у љубав веру,

Она је сама као рањена птица,

Која не диже крила ка вољеном небу…

Остаће само успомена једна,

Сећање на жену далеких улица,

Судбина ће само остати бедна,

Неће јој скидати сузу са лица…

Осмехни се некад када га видиш,

Онако, у пролазу, док га будеш желела,

Осмехни се мистично душу његову смириш,

Никад не знаш да ли би га волела…