Понекад у ноћи…

Понекад у ноћи, сетим се речи ружних,

Које сам некад упутио теби,

Тада се сетим твојих очију тужних,

Нисам то никад опростио себи…

Понекад у ноћи, сетим се твог лика,

Сетим се одласка, зар је морало  тако,

Понекад у ноћи, сети ме твоја слика,

Да, готово је, али сам те волео јако…

Понекад у ноћи, као да чујем твој осмех,

Пробудим се, прекрстим, наставим сан,

Понекад се запитам, да ли си мој грех,

Који ми прекрива мој блистав дан…

Понекад у ноћи, живиш у мојој прошлости,

Шта се то збива, има ли краја свему,

Не могу, предајем се животној немилости,

Ко се то осмехује, мени, старом боему…

Али знај, кад престане вртлога дан,

Прекрстим руке, на колена паднем,

Молим Њега да се оствари онај твој сан,

Знај, да за тебе још увек бринем…

Носиће те ветрови по мору живота,

Наше се барке неће никад срести,

Али, знаш у себи, ко те чува грехова,

Кад паднеш, да можеш са њим устати…

Не бој се, молитва ће бити јача од свега,

Буди храбра, све су то само обичне тмине,

водиће те невидљиво путем Трона Божјега,

Све ће проћи али неко не може без своје…

Мине…