Вечни Реквијум за Њу…

Отишла си тихо, без последњег збогом,

Још у мени одјекује твој глас,

Кренула си ка месту под вечном дугом,

На крају Пута, чекао те је Спас…

Била си тако велика, од живота већа,

Давала си себе и више него што треба,

Крај твог одра, сад гори једна свећа,

Спремајућ` тебе до вечнога погреба…

Још не могу да верујем, тело ми дрхти,

Смрт је Истина која чека сваког од нас,

Сузе кријем, стижу ме моје авети,

Никада више, о Господе, твој мио глас…

Била си уз мене, кад су други окретали главу,

Бежали од мене, спуштали своје поглед,

Храбрила ме, бодрила, уливала наду,

Сад твоја душа стоји код Рајских врата, испред…

Једном, кад срце кад смртном ропцу крене,

Хоћу ли те видети негде, на крају Пута,

Да ли ћеш препознати очи моје искрене,

Са анђелима, твоја душа нетакнута…

Стан`те очи моје, ја не могу више,

Душа ми умире од превел`ке туге,

Никада више хладне јесење кише,

Неће слушати твоје тужне јауке…

Отишла си у смирај те јесење ноћи,

Сви ме сад питају, ко је та жена била,

Дани, месеци, године ће проћи,

Беше то жена, несрећно је љубила…

Једном, кад ме живот луди,

Нанесе теби, да туга буде заједно са нама,

Док крај гроба стојим, ти са мном буди,

Спустићу само тихо сузу од љиљана…