Љубав…

Опраштамо се,
опраштамо се и страсно
дугим ногама одлазимо у свет…

Ти у своју младост онуда иза фабрика,
иза пристаништа и моста,
низ раскршћа која се разилазе као посвађани људи.
Ја у своју младост онуда уз пругу
где трава има укус воде, песка и сунца…

Никада више нећемо седети у истој клупи
ни једно од другог преписивати задатке,
ни делити ужину на одмору.
Никада се више нећу смејати
твојим олињалим луткама,
ни ти мом неукроћеном зврку на темену
за који су ме вечито чупкали
они што седе иза нас…

Није ово више завршена само једна школска година.
Кажу: готово је детињство.
Једно велико детињство данас је готово.
Кажу, и сви су заједно радосни
и котрљају се низ степенице
као шака просутих кликера,
и сви су смешни од задовољства…

Мирослав Антић