Жена у ноћи…

Имала је лепе очи, очи боје меда,

Сањала је снове, корачала кроз живот смело,

Памтила је и оно што није требала,

Често мучила своју душу, своје тело…

У свету овом, где многим људима сујета влада,

Желела је само парче огромног неба,

Нешто мало цвећа са мирисних ливада,

Плашила је прича два бела галеба…

Љубав је давала срцем својим, тако смело,

Толико је ожиљака на њеној души,

Оставило је боре на лице њено, тако снено,

Спокој и смирење у телу неко да уруши…

Један поглед на анђела у ноћи,

Увек је довољан да даље крене, да никад не стане,

Откуцаји сата негде иза поноћи,

Бол из њених дивних очију нестаје…

Буди храбра, ти, која си негде далеко тамо,

Сањај своје снове, претварај их у јаву,

Увек ће на твом уморном лицу осмех само,

Волети неко на лепом, плавом Дунаву…