Били су деца као и сва друга…

Били су деца као и сва друга,

Волели су игру, крали зелене трешње,

Долетела је љубав као птица са југа,

Зањихала старе, успаване крошње…

Погледи су говорили више од речи,

Једно другом су читали мисли,

У једном тренутку он пред њом клечи,

Нису више деца, сад су одрасли…

Живот је био попут  приче из бајке,

Њихова је љубав била тако чиста,

Волео је њу, мазио њене увојке,

Остала је за њега заувек иста…

Деца су  својим путем кренула,

Остали су сами попут гране у јесени,

Сјај у очима је остала, није никад увенула,

Заувек заједно, заувек благословени…

Отишла је у смирај једног јесењег дана,

Стисла му руку, поглед је све говорио,

Нестала је сјајна нит блиставог му ђердана,

Нестало је Сунца, понор се отворио…

Седео је тихо на њеном гробу,

Молио је Господа да га узме Себи,

Није желео више да води борбу,

Да оде из долине суза, побегне гнусоби…

Испод увелог, старог дрвета, без листа,

Стоје два гроба, сећања на љубав једну,

Тако чиста, тако лепа, тако детињаста,

Двоје што победише мржњу бедну…