Jeдна прича, никад завршена…

Laž i životni skotovi…
13. јул 2020.
Oprosti što volim srcem…
18. јул 2020.

Поноћ је полако залазила и кретала се пут западних земаља…

Зора се тихо прикрадала са Истока, најављујући још један дан у низу…

Стојим, испред овог чуда модерне технологије, и мислим на тебе. Не, слагао сам, мислим на твоје сузе, твој бол, на све оно демонско што сам исказао према теби… по ко зна који пут, ни сам не знајући разлог… да, моја лудост која влада у мени кумовала је мом исхитреном понашању, и поново сам попут Римског војника Лонгина, зарио нож у твоје срце, док си била распета на својој Голготи коју тако храбро носиш у овом уснулом, трулом свету… у теби нисам видео ближњег свога, ту душу која се несебично давала, која је кршила правила која је некад давно задала… душа усамљена у овом свету, душу која је летела попут анђела са мном, а потом би се попут рањеног орла спуштала до понора Пакла, добивши пуцањ у своје слабашне груди од Стрелца, немилосрдног по својој нарави…

Уместо да, знајући твоју прошлост, све оно што си ми у тишини причала, са сузама у очима, ја сам се попут Петра одрекао тебе пред другима, не познајући те. Али, макар за трен, сети се макар за трен Петровог бега из Рима и његовог вапаја… QUO VADIS, DOMINE… не, нисам ја попут њега, нисам ја достојан ни његове сене, да, ово моја апостаза, по ко зна која у животу, којом сам те одгурнуо од себе, бездушно, безосећајно… уместо да сам љубављу био поред тебе, ја сам као сваки себични, матори старац, грабећи се за овај живот, поново уништио лет птице у лету…

Не, нисам разумео, схватио, твоје проблеме, искушење које си носила у животу тако храбро. Али, да, бићу тако лудо храбар, да кажем да сам осетио и те како твоју љубав, додир без додира, поглед без погледа… уместо да ми то буде идеја водиља, ја сам то упропастио, по ко зна који пут, уместо да прихватим Христов Пут љубави, у својој замагљеној свести, приграбио сам Сартрове мисли, и ти си постала мој Пакао…. самим тим, кренуо сам ка свом коначном уништењу…

Не, нећу те молити за милост, јер милост и опрост не заслужујем… не, нећу те кривити за твоје ћутање, за скривање, желећу да памтим твоје срце препуно љубави… желећу да памтим онај мили глас који ме је у ноћима успављивао, онај твој осмех послат са Неба… оне твоје песме које нису биле са овог света, које ћу чувати док сам жив… а једном ћу, нешто лепо урадити са њима… бар да се мало искупим… да попут Петра, завапим ка Небу… и кажем… Опрости, Оче… сагреших Теби и Небу… и њој…

Да, доћи ће и недеља… знаш, заиста волим Литугију, задње редове… знај, твоје име, име твог оца, мајке, свих твојих биће на мојим уснама, у мом срцу… јер је то најмање што још могу да учиним за тебе у овом бедном свету…

И знам, мада ти то неће ништа значити, али ћеш читати ове редове… не, не желим ништа од тебе… само да ти кажем… ма знаш ти то већ и сама…

И кад буде све прекрило руменило овог живота… кад ме будеш, једном, заувек заборавила… јер сад не можеш, мрзиш ме… знај… ово је исувише озбиљно да бих те пустио… говорим о својим мислима… бићеш заувек у њима… и најважније… у мојој молитви… тихој молитви светогорских монаха где се достиже созерцање… ја га нећу достићи… али нека га драги Бог дарује теби…

Желео сам овако да се опростим од тебе… али нећеш ти од мене… јер ћу увек бити ту негде… близу… веома близу… да те чувам… хтела то или не…

Comments are closed.