Pismo davno očekivano…

Da..konačno to pismo…Možda se ne može ni nazvati pismom…više  neko moje razmišljanje … O čemu? Ne znam ni sama..nemam neku određenu temu, niti konkretno razmišljanje…

Danima se osećam nekako praznom, ne bukvalno, jer po ceo dan nešto jedem, slatko…slano..nebitno…samo nek  utoli moju glad…glad…reč  koju mogu uporebiti , kao glad za nečim..nekim…

Ali da se vratim mojim razmišljanjima…Setim se tih dana sa nekom setom, zatvorenih očiju , zamišljam tvoj plavičasti pogled, pun ljubavi, čežnje…vreme nade…

Koliko smo se samo smejali našim glupostima, taj zarazni smeh koji mi i sada odzvanja negde u nekom deliću pamćenja…

Odlutala sam…pred očima mi je slika…Sunce zalazi i predaje svoje mesto mesecevim zracima…stvarajuci  senke zamišljenih šetača…koračam lagano…koraci mi se ne čiju od zvuka lupanja uznemirenog srca, koje pokušavam da smirim dlanom pritiskajuci grudi…znam, osećam da si tamo ispod hrasta…cekaš, uzdrhtao…osvrćaš se jer ne znaš s koje strane ću naići…a osećaš da je taj trenutak došao…srce ti tuče, želi da iskoči iz grudi, tražeći spas, želi da pobegne što dalje, jer zna da će sve to teško podneti…

Danima sam prolazila tom ulicom, kraj tog hrasta zastala, spustila pogled, zarumeneli mi obrazi, zbog misli koje su me obuzimale…nasmešila se i produžila dalje…

Sada je taj trenutak toliko blizu da želim zastati, okrenuti se i zaboraviti…ali noge ne slušaju, same uporno hodaju, glumeći neposlušnost…ne razmišljam..previše sam blizu da bih sad pobegla…vidim u daljini senku…znam, prepoznajem taj lik i u mraku pod blagim sjajem zvezda..da..to je on …noge otkazuju poslušnost, srce zastaje, da ne čuješ koliko je željno…

Okrećeš se, osećajući blagi lahor mog prisustva koji ti prilazi..obaram pogled, rumenilo me obliva, osećam tvoj pogled pun sreće, tihi korak ka meni, bez i jedne reči, samo blagi pogled, želje, nemoći, straha,ljubavi, mržnje, ljutnje, sreće, tih pomešanih osećanja koja se stapaju u jedan …jedini zagrljaj, prepun nedorečenih misli, osećanja…taj dodir, zagrljaj koji ne može ni jedan pisac opisati, pesnik dočarati najlepšim stihovima…stopljen dodirom usana..sa ukusom suza…zar je moguće ostati nem?

Zar je moguće ne govoriti, a toliko toga reći u jednom jedinom zagrljaju?

Bol…osećam neizrecivu bol postojanja, nemoći i straha od sutra…od danas..od juče..a susret je kratak…poljubac bolne želje, ljubavi, nežnosti, strasti…bolni osećaj nemoći ostajanja…odlaska…

Bože, toliko sam se plašila upravo ovoga trenutka u svojim mislima, znajući da ostanka nema…da je to samo trenutak koji će doneti samo bolni osećaj..nečega  lepog, toliko željnog…

Te emocije delom prikrivene,dok žurnim koracima odlazim, udaljavajući se, osećajući da je deo mene ostao u tvom zagrljaju, stopljen zauvek…deo koji mi se nikada vratiti nece,a niti želim…želim da ostane do kraja postojanja našeg…da ga nosiš večno znajući da te neko , negde još uvek voli..

Znala sam da ćutećI se ne postiže ništa, ali je možda lakše priznati neke stvari i osećanja tek kad nešto prođe…ili grešim…

Zašto nas ta vremenska distanca čini tako sigurnima?

Možemo da priznamo da smo pobedili ili izgubili, a samo malu mogućnost poraza ne dozvoljavamo, kad smo na pragu tako velikog dobitka.

Kao da smo bankari, jedne velike banke. Ulažemo, ulažemo da bi sve to jednog dana podigli i sa nekim gotovo mazohističkim zadovoljstvom potrošili u nekom trenutku izbora, pogrešnog ili onog pravog…toliko žrtava za nekoliko trenutaka sreće, zadovoljstva…

Kada bi smo bar imali nekog talenta i sve nagomilane tuge pretvorili u neka velika umetnička dela i zadužili generacije, da se na greškama uče, ili izvuku neke pouke…

Ove noći, kao neki krivac, sedim tu …pišem i pokušavam naći opravdanje za  neučinjeno…Ne nisam želela da te uznemirim, niti da pokvarim poetsku boju ovog pisma..ukoliko je i imala boju, možda nevidljivu boju poznatog nepostojanja, odredjeni ton nedorečenog razgovora…

U pravu si..slagala sam..nije u pitanju bila čarolija, iako sam je tako doživljala svakim trenutkom postojanja one naše niti, povezanosti , nevidljive niti koje samo umeju da vide oni koji ..vole…Nije bila čarolija koja je nestala..ne..ne lazem samo tebe već i sebe i to dugo…slutila sam da duboko mogu poremetiti onu emotivnu učmalost u kojoj se nalazim već jedno duže vreme…bežeći, učinila bih neoprostiv greh…prema tebi..njoj..njemu…meni…

Više ništa ne bi bilo kako treba, poremetili bi se polovi, sunce bi promenilo svoj sjaj, kiše bi postajale slane…oblaci ne bi bili plavi…more bistro…vetar mio i blag…bojala sam se zbog nas…imala sam, a imam i sad strah..strah od sreće koja ne bi mogla da opstane…ne bi se radjala svakog jutra i polazila na počinak …strasno u noc do jutra…ta trenutna sreća uništila bi čaroliju…stvorila čaroliju tuge…

Hemingvej reče: „ Ne pitaj za kim zvona zvone“…Da…plačimo za nama, ali u svom srcu…

Uostalom, pitanje altruizma su uvek bila diskutabilna…Da li je altruizam, samo egoizam visoko inteligentnih koji na svom putu protkanim nagonom za održanjem i produženjem vrste, biraju složeniji, ne tako uobičajen…prikriveniji put?

Bolje ne analizirati, bolje da pustimo da naš umorni razum odmori bar jednom u jednoj noći punoj zvezda i sećanja koji poput pustinjskog peska nošenog povetarcem dolazi pred naše noge…kidajući nas na sitne komadiće…koji se nikada sastaviti neće…

Moram priznati da je u mojoj mašti postojao scenario , razrađen do najsitnijih detalja…tišina…blago osvetljenje…mirisi…dijalog koji sam mesecima stvarala i prekrojila u svojoj glavi bezbroj puta, ne bih li dosla do najbolje varijante koja bi nas oboje usrećila…ali tad kao bljesak osvesti me ono…ne!

Nije pametno, ne smemo!…Shvatih da sam slabić da preuzmem, podelim odgovornost na dvoje, za sve ono što bi moglo da usledi…

Sledi pitanje…Da li su prave ljubavi samo one nesrećne, neostvarene? Da li samo tada imamo vremena,da razmislimo o svemu i pustimo mašti da umesto nas naslika predmet našeg obožavanja na platno naše duše?…

Moramo priznati da je bilo i dobrih stvari koje smo započeli pod uticajem ovog nedodirljivog, nevidjenog..

Često neostvarena ljubav može imati veliki podsticaj i biti inspiracija za nešto…recimo za pisanje..stvaranje..kao recimo stihove…ali i razarenje duše…krvarenje…rane koje teško mogu da zarastu…a i tad, nakon dužeg vremena ostaju ožiljci koje nas podsecaju na nekog…nečeg neostvarenog…i na tren nas zaboli..zapeče…drži jedno vreme i popusti….valjda…trebalo bi tako da bude…

Čemu hod bez susreta?

Pogled bez viđenja?

Čemu ruke bez dodira?

Usne bez poljupca?

Čemu razum bez sećanja

a srce bez nadanja…

Čemu…