Зашто све што је лепо, има свој крај,
Кроз вене протиче нека песма стара,
Шта је, ту је, храбрости сад имај,
Речи без речи, у руци остаје гитара…
Шта да кажем сад, сад кад је крај,
Кад све је већ одавно срцем речено,
Назад нема, само напред гурај,
Толико тога остаје недоречено…
Зашто све што је лепо, нестати мора,
Крећем се даље, од лудила до лудила,
Не, нисам био јачи од Гордијевог чвора,
Да, морам даље, то ме убија…
Зашто све што је лепо, остаје само сан,
Кад очи затворим, морам да прежалим,
Ћути, помоли се, сутра је сванути нови дан,
Доста је, не желим више да будалим…
Нека бдију, нека се памте ситнице оне,
Није нам се дало, остаје само сета,
Лежим, ћутим, гоним своје демоне,
Давно је прошла опевана четрдесета…
Тако некад, док седим у кафани,
Понекад се сетим песме њене,
Само се осмехнем, беху то дани,
Спутим главу, несташе речи огњене…