Једна песма за крај…

Те ноћи је заувек остала,

једна бора на мом уморном челу,

негде на уснама суза је застала,

те ноћи, једна ружа је заувек увенула…

Никад више чежња неће,

Будити ме у јутрима раним,

Све је нестало, догореле су свеће,

И ја сам крив, не желим да се браним…

Ко зна који пут сам са надом,

Примао лажи које су ми сервиране,

Сад стојим сам, над мојим Адом,

За собом остављам путеве блокиране…

 Остаће сам једна усамљена, сама,

Што сама с` јесени на прозору стоји,

Чекала је неког на погрешним адресама,

Остала је сама, са сенкама којих се боји…

Није хтела да је нађем,плашила се мене,

Хтедох је срце своје у тихој ноћи дати,

Зар су биле преваре, зар лагаху њене очи снене,

Срце је јако тукло при помисли да би били сами…

Нека, иди, нека ти путеви буду посути ружом,

Оном истом што те увенула покрај слике гледа,

Знам, у ноћима ће њу гледати са сузом,

Сетићеш се маторог, неког сетног дрвореда…

Знала си да лета волим, али да јесени живим,

Не брини се, млада си, заборав ће у срце доћи,

Иди са миром, волим те, не желим да те кривим,

Твој живот тек почиње, мој се предаје самоћи…

Једног дана, док сина у парку будеш шетала,

Сети се мене, кад гроб хладан будеш гледала,

Увело лишће скриваће заборављена имена,

Ту сам, близу тебе, да се ниси предала…