Улица старог Адија…

Те ноћи, под крошњом старог кестена,

То више ниси ти, то нисам ни ја,

Чежња је у облаку нестала,

Те ноћи, у улици старог Адија…

Ноћима сам у привиђењима тражио твој лик,

Тражио те у обрисима непознатих људи,

Плашио се, љубав је добила мистичан облик,

На хоризонту, видех, нови дан се буди…

Те ноћи, под крошњом старог кестена,

Гледао сам у прозоре, тражио твоје лице,

Срце је дрхтало, желело да стане,

Непознати људи, непознате улице…

`те ноћи, рекла си, тешко је, само иди,

Спустио сам главу, киша је низ образе лила,

Тело се стегло, кроз бол почело да бриди,

Те ноћи, знао сам, љубав је једна престала…

Те ноћи, само сам пустио сузу једну,

Бацио сам поглед ка старој кући,

Оставих за собом само једну кап чедну,

Мислио сам у себи, глава ће ми пући…

Те ноћи, под крошњом старог кестена,

Рекла си, биће дана, није последња прилика баш,

Те ноћи, пала је наша звезда снена,

Знали смо обоје, још једна лоше смишљена лаж…

Те ноћи, у улици успаваних ружа,

Тамо где заборав престаје на старог Адија,

Остала је само сенка која ти руке пружа,

Никад више ти, никад више ја…

Те ноћи, у улици старог Адија…