Уморна од свега…

Поклањала си осмех свима, поклањала, некад си и крала,

Тражила си срећу са другим, кад би твоје понестало,

Да ходиш ходницима ове долине сузе, ниси сама бирала,

Давала си срце твоје, и кад теби није ништа остало…

Мислила си да је вода пољубац, слала си му своје море,

Лишће ти је било попут загрљаја, љубав је била попут шуме,

Желела си да траје читаву вечност, али остадоше само боре,

Младост се из срца краде, мисли се попут роја избезуме…

Одлазила си на места, где си се вољеном женом осећала,

Ако си и грешила срцем, судили су ти, али је био само грех твој,

Толико тога си другима дала, толико дала, а тако мало узимала,

Понекад се запиташ, хоћеш ли пронаћи спокој свој…

Не, не враћај се, сви смо ми грешници који у животу падамо,

Али знај, загрљај твој говори колико умеш истински волети,

Буди храбра, не дај се, љубав долази кад се најмање надамо,

Кад кренеш на починак, он ће у твој сан тихо да слети…