Да ли знаш, пријатељу мој…

Да ли се то вараш, пријатељу мој, док збориш као у сени,

Да ли постоје и жене које умеју пружити љубав,

Да ли те понело срце, мисли кад смо занесени,

Као да питаш, шта све носи у себи узбуркани Дунав…

Да ли им је важно твоје богатство, у излизаним новчаницима,

Да ли је то твоја искреност, која се скупља у твом срцу,

Види ли те као хероја, или си само међу многим блудницима,

Прилази ли ти смерно, као свом обећаном чудотворцу…

Да ли знаш, пријатељу мој, да не спуштају главу пред проблемима,

Хоћеш ли за њу бити само један нови мученик, њен Прометеј,

Саучесник у новим неоствареним сновима, њеним бродолимима,

Немој за њу бити само обични лицемер, у животу још један фарисеј…

Знај, драги пријатељу мој, да не сагињу рамена кад буде тешка мука,

Тад буди њен херој у тихој ноћи, буди њен Херакле,

Читав њен живот борила се сама, без помоћи, голорука,

Буди јој штит у животу, бори се за њу, скини јој сузе са лица отекле…

Знај добро, драги пријатељу мој, такве су жене  заиста тако ретке,

Препознаћеш их у њиховој самоћи, често су саме,

Немој им доливати бол у душу, отклони све оне тренутке болне, јетке,

Даће ти све у свом животу, а не само бол, тужне епиграме…